Pre nego što se postavi pitanje kako se trguje akcijama, važno je upoznati se sa osnovnim pojmovima u vezi sa akcijama, kao i o pravu raspolaganja akcijama. Pre svega, akcije u trenutku izdavanja imaju svoju nominalnu vrednost koja, u tom momentu, predstavlja cenu koju akcionar plaća za akciju. Svako lice koje kupi akcije postaje akcionar, a svaki akcionar se upisuje u knjigu akcionara (njegovi lični podaci i broj akcija koje je kupio). Ostvareno vlasništvo nad akcijama je trajno i prenosivo nasledstvom, poklonom ili prodajom. Bez obzira kojim načinom je akcionar postao vlasnik akcija, potrebno je da bude upućen i da zna kako se trguje akcijama.
Osnovne informacije o akcijama i akcionarima, odnosno njihovim pravima i položaju po osnovu vlasništva nad akcijama predstavlja Zakon o privrednim društvima. Ovaj Zakon poznaje dve osnovne vrste akcija – obične (redovne) i preferencijalne (povlašćene). Osnovna razlika između ove dve vrste akcija je prvenstveno u delu koji se odnosi na pravo upravljanja, a koje je propisano određenom zakonskom regulativom. Akcija, po definiciji predstavlja vlasničku hartiju od vrednosti koja označava deo kapitala (imovine) kompanije, a svaki vlasnik akcija te kompanije, zapravo je i vlasnik dela te kompanije, srazmerno broju akcija koje poseduje. Jedna od najbitnijih stvari za akcionara koji želi da zna kako se trguje akcijama je da ume da sagleda razlike između nominalne, knjigovodsvene i tržišne vrednosti akcija. Nominalna vrednost akcije predstavlja vrednost koju akcija dobija prilikom izdavanja i koja kao takva nije promenljiva. Knjigovodstvena vrednost predstavlja vrednost akcije iskazanu kroz odnos knjigovodstvene vrednosti kapitala i ukupnog broja emitovanih akcija, a menja se u zavisnosti od promena u vrednosti kapitala. Tržišna vrednost akcija se menja nezavisno od nominalne i knjigovodstvene vrednosti i predstavlja odnos koji valorizuje uslove ponude i tražnje u određenom trenutku na tržištu. Zbog ovog svog osnovnog svojstva tržišna vrednost akcije u mnogome opredeljujuće deluje na akcionara, njegove odluke i na celokupnu njegovu upućenost u to – kako se trguje akcijama.
Na primer, ukoliko neka kompanija ostvaruje dobre poslovne razultate, ima profit i lepu perspektivu, raste želja investitora da kupi akcije te kompanije. Ta želja iskazuje se na tržištu nalozima za kupovinu akcija. Druga opcija je mogućnost otuđenja akcija i u tom smislu, glavna mogućnost koja akcionaru daje slobodu izlaska iz statusa akcionara neke kompanije, što podrazumeva da neko drugi ima slobodu prihvatanja statusa akcionara te kompanije, jeste prodaja akcija na tržištu. Poznavanje makar osnovnih elemenata i mehanizama funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti značajno je za svakog akcionara, koji želi da zna kako se trguje akcijama. Jer, iako prodaju akcija na tržištu njen vlasnik može realizovati samo posredstvom ovlašćenih profesionalnih učesnika, poznavanje pravila rada tržišta značajno doprinosi sagledavanju svih okolnosti koje mogu uticati na investicionu odluku, koja je ipak uvek „ u rukama“ samog vlasnika akcija. To znači, da iako je svaki profesionalan savet koristan pri donošenju konačne odluke akcionara, od vitalnog je značaja da on zna kako se trguje akcijama, odnosno šta sve akcionar može sa akcijom.
Kod otvorenih akcionarskih društava postoji zakonska obaveza trgovanja akcijama na organizovanom tržištu – berzi, tako da akcionar njihovu prodaju može realizovati samo u skladu sa propisima kojima je regulisano tržište hartija od vrednosti, kao i pravilima i procedurama definisanim od strane organizatora tržišta. Upravo navedena procedura i regulativa o kojoj se stara i kontroliše je organizator tržišta predstavlja model – kako se trguje akcijama.